Marketing kao proslost: zna se ko proizvodi, ko ce kupiti ili bolje reci ko mora kupiti…

Marketing kao sadasnjost: Ne zna se ko proizvodi(losi: brend-ili nepoznat, komunikacija, promo mix…) Sve se vise prica o potrebi marketinga u poslovanju, cak i oni sto ne znaju sta je marketing saglasni su u tome da je on potreban.

Jednom recenicom, spomenuti marketing a da on nije samo reklama sa karminom na televiziji ili nekom drugom mediju.

“Istraziti trziste i potrebe, kreirati vrednosti i isporuciti ih”.

Pročitao sam pitanje “Šta je marketing” i video odgovore, pa ako dozvoljavate da se nadovežem – jedan moj prijatelj kada je čuo da sam počeo da radim u marketing odeljenju (po struci sam IT-ovac) mi je dao definiciju (čitaj: vic) šta je marketing (čitaj: advertajzing – njegovo poimanje marketinga):

Marketing je cena koju kompanije plaćaju zato što nisu originalne.

Zamislio sam se… Nije tačno! Ali nije baš ni potpuno netačno…

Net je super stvar ali samo za određene tržišne segmente (korisnici neta su ipak poprilično malobrojni, još uvek), a i onda su potrebni izvesni “trikovi”, slažem se.

Ako nema budžeta, možda ima mesta za nekakav popust, rabat, šta god – “ušteđen dinar je zarađen dinar”…? Mnogo zavisi od “korporativnog” odnosa sa “korporativnim” klijentima, ali uvek važi WIIFM – mora im se nešto dati da bi se nešto dobilo. Pitanje je s kim se “s druge strane” razgovara (sekretarica, referent, šef, gazda…), pa mu ponuditi nešto što mu je interesantno (a da nije keš) – neki “dil” koji će ga u gazdinim očima (ako nije gazda) prikazati kao “veštog”, “uspešnog”, ili šta već. Malo je “zametno”, ali teško da ista ponuda izazove pozitivnu reakciju svih 200-tinak…

Nagradno pitanje (nagrada: čokoladna vizit karta!) – kako navesti 200-tinak klijenata da ispune i pošalju anketu? (radi se o “korporativnim” klijentima, tj firmama.)

Naravno budžeta (podrazumeva se) – nema!

Naravno, potpuno se slažem da marketing ima smisla samo ako donese bar dolar više. Zato se i zalažem za pristup da marketing ZNA šta radi, a ne da nagađa. Naravno, slažem se i da “mikro budžeti” nameću svoja ograničenja, ali “navijam za to” da se bar deo ulaganja u razvoj ili komunikaciju “napamet”, usmeri na prikupljanje informacija sa tržišta. Jeftinije je. I da se to radi na adekvatan način a ne samo formalno, da bi se “podržalo” nečije već formirano mišljenje. Nisu uvek u pitanju skupa istraživanja, ali ako se radi “napamet” onda sve to može da ispadne vrlo vrlo skupo. Naravno, treba koristiti i iskustvo (svoje ili tuđe), naravno, treba koristiti i intuiciju (najveći poslovni potezi se vuku upravo zahvaljujući intuiciji ili osećaju), ali treba (bar ponekad) pitati malo i potrošače/korisnike za mišljenje, pa te informacije ukrstiti sa iskustvom i intuicijom. Uostalom, trenutna situacija na tržištu je poprilično specifična i definitivno se razlikuje po mnogo čemu od one pre npr. godinu dana, pa malo “udubljivanja” u nove stavove i načine razmišljanja nije na odmet…

Inače, da ne bude zabune, i ja spadam u “one druge” koji suviše često raspolažu ne sa “low budget”-om, već sa “no budget”-om, što je već samo po sebi svojevrstan izazov…

PS Sviđa mi se ona “slatka vizitkarta”

- David Ogilvy

(iz recenzije knjige “Great Print Advertising” od Tony Antin-a)

Pomenuta “sitnica” se često zaboravlja. Marketing mora da bude ekonomičan – tj isplativ. Mora da vrati 1 dolar više od uloženog. Sve ostalo je prazna priča.

A, ako raspolažete “mikro-budžetom” morate se poslužiti intuicijom i /ili iskustvom (svojim ili tudjim) umesto skupih istraživanja…

Ne želim da se konfrontiram, samo Vam sugerišem malo “širine” – nije sve tako crno belo…

p.s. vidite da blog čitaju i “oni drugi”